Većina u Srbiji ne čeka i ne želi Evropu. Većina traži izgovor. „Nije još vreme“, „nije trenutak“, „nije zgodno“ – to su parole iza kojih se krije strah od promjene i odbijanje lične odgovornosti. Srbija možda i ne voli Vučića, složićemo se. Previše je tu zamora, gorčine, prezasićenja. Većinska. Srbija još više mrzi EU od Vučića!
Plenum.ba
Beograd je ovih dana pokazao svoje pravo lice bez šminke. Nekoliko stotina zastava Evropske unije, nekoliko desetina, možda stotina pravičnih ljudi, i oko njih prazan prostor koji odzvanja odsustvom. Ne praznina zbog kiše ili loše organizacije, nego praznina koja govori šta zemlja Srbija hoće, a još glasnije šta neće.
Na jednoj strani šaka ljudi koji vjeruju u evropski put. Nose plavu zastavu sa zvjezdicama kao znak pravca, ne kao puki dekor za fotografiju. Znaju da se smjer bira dok si na početku, a ne kad već zakasniš.
Na drugoj strani, pa- svi ostali.
Srbija između Putina i ništavila
Tu pada svaka iluzija o nekakvom čekanju, o neutralnosti, o balansiranju. Srbija odavno ne stoji na raskršću. Srbija je izabrala. Samo se taj izbor umotava u fraze da bi bio podnošljiv. Evropi valjda.
Desni čekaju Rusiju. Čekaju Putina kao mitsku potvrdu vlastitih zabluda. Lijevi glume Evropu, ali s figom u džepu, oprezni da ne povrijede „tanane emocije“, da ne izgube biračko tijelo koje nikad i nije bilo njihovo. Između – šaka jada.
Kako reče aktivista Nemanja Milošević: “Pošto nas proEU ima šaka jada, onda zaista nismo ni potrebni u ovoj borbi. Neka se ovi što su većina, što mrze EU, što žele da budu deo slobodnog rusko-kineskog sveta, lemaju sa Vučićem oko diktatorske pozicije. Javite nam kako je to prošlo.“
U tim rečenicama je presuda.
Većina u Srbiji ne čeka Evropu. Većina traži izgovor. „Nije još vreme“, „nije trenutak“, „nije zgodno“ – to su parole iza kojih se krije strah od promjene i odbijanje lične odgovornosti. Razlika između onih kojima „nije vreme“ i onih kojima je vrijeme odavno oduzeto leži u jednoj stvari: jedni bježe od istine, drugi je već žive na svojoj koži.
Srbija možda i ne voli Vučića, složićemo se. Previše je tu zamora, gorčine, prezasićenja. Ali postoji dublji sloj koji se rjeđe izgovara: Srbija još više mrzi Evropsku uniju i ono što ona nosi. Ne zbog Brisela kao takvog, nego zbog ideje koja stoji iza te plave zastave.
Nema odgovornosti, nema želje za napretkom
Evropa traži pojedinca, individualca. Traži odgovornost. Traži da se svako pogleda u ogledalo i odgovori za sebe. Nema kolektivnog opravdanja, nema skrivanja iza „naroda“, „istorije“, „sudbine“Vučića ili bilo koga drugoga. Takav okvir razbija udobnost kolektivizma u kojem se odgovornost razvodni dok ne nestane.
A Srbija je decenijama učena da misli kolektivno. Da se skriva iza mase. Da krivicu dijeli svima, pa na kraju ne ostane ni na kome. U takvom poretku osviješten pojedinac smeta. Takav pojedinac je opasan jer postavlja pitanje: gdje sam ja u svemu tome i šta trebam uraditi na sebi da bi nma svima bilo bolje?
Zato je evropski put za ovu zemlju bolan i nedostižan. Zato ga Srbija ne želi. Taj put traži unutrašnji lom. Traži raskid sa mitovima, sa lažnim veličinama, sa izmišljenim historijama. Traži suočavanje sa sobom. Traži da se kaže šta je bilo, bez zadrške.
Lakše je čekati Putina na Dunavu. Koji neće doći. Ali i nakon Putina Putin, kao što je nakon Staljina isčekivan novi Staljin.
Lakše je zamišljati „slobodni rusko-kineski svijet“ u kojem nema pitanja o odgovornosti, nema zahtjeva za promjenom, nema ogledala. Tamo kolektiv ostaje iznad pojedinca, a vođa iznad zakona. To je model koji se razumije, koji ne traži preispitivanje.
U tom kontekstu, rečenica „Ja jesam za EU, ali sad nije vrijeme“ zvuči kao odbrana razuma, a zapravo je odustajanje i sebični kukavičluk. Kao čovjek koji u moru punom ajkula bira da još malo pliva jer mu uskakanje u čamac djeluje neudobno.
I onda dođe spoznaja koja boli: Oni biraju da budu dio čopora.
A sve te fraze koje se vrte po medijima znače isto kao odbijanje da izabereš pravac dok ne stigneš na destinaciju. Ili kao firma koja planira uspjeh prije nego što odluči gdje ide. Bez smjera nema puta.
Evropska unija nije nagrada na kraju puta. Ona je okvir u kojem se taj put uopšte može izgraditi. Odluka o pravcu ne trpi odlaganje. Svako „kasnije“ skraćuje prostor za izbor. I lični i kolektivni.
Nema zajedničkog fronta sa anti-EUblokom
Reakcije na skup sa evropskim zastavama razotkrile su još jednu stvar. Nema zajedničkog fronta sa anti-EU blokom. Taj blok ne vidi u tim ljudima saveznike protiv vlasti, nego neprijatelje koji ruše osnovu njihovog svijeta. Mržnja prema Evropi ide dublje od mržnje prema režimu.
Zato je i najtužnija slika došla iz tzv. opozicionih srbijanskih medija, kojima izgleda ništa jasno nije. Radost zbog slabog odziva na EU skupu. Optužbe na račun Brisela. U tom narativu prepoznaje se isti refleks kao i kod Vučićeve vlasti: Krivac je UVIJEK spolja. Odgovornost NIKAD nije unutra.
U takvom ambijentu, Vučić djeluje kao posljedica, ne kao uzrok, što on i jeste. Društvo koje ne želi promjenu dobija vlast koja tu nepromjenjivost garantuje. Sistem koji hrani kolektivizam proizvodi vođu koji ga utjelovljuje.
I zato ovaj skup nije bio neuspješan događaj. Bio je hirurški precizan presjek stanja. Pokazao je koliko je malo onih koji žele drugačiji put i koliko je snažan otpor prema svemu što taj put nosi.
Nema tu nikakvog čekanja.
Većinska Srbija neće i ne želi u Evropsku uniju.
Ne zato što je neko tamo ne želi.
Zato što ona ne želi sebe u tom ogledalu.
Ostalo je onih 0,2% pravednika kojima se klanjam do zemlje, sad i više nego prije kad je svima jasno kako i gdje žive.
