“Prijatelju moj.
Zar se nismo zavjetovali da ćemo jedno drugo buditi iz naše uspavanosti, da se nećemo previše osvrtati tokom putovanja, da će nam odmori biti kratki, a dah u istini dug.
Da će nam opskrba biti zikr i dove koje traju dok god traje dah, i da se nećemo baviti onim čime se ljudi obično zamaraju?!
Pa zašto onda odugovlačiš, kad znaš koliko su putevi dugi i koliko je mnogo iskušenja?! Zašto si zaostao za mnom, i zašto si pristao da ja zaostanem za tobom, kad znaš kakvo mjesto imaš kod mene, i kakvo mjesto imam ja kod tebe!!
Prijatelju moj.
Drugovi nas čekaju na kraju puta; već su prošli njegove težine i savladali njegove prepreke.
Kao da ih vidim kako nam mašu, govoreći: požurite korak, ne osvrćite se na tuđu tromost i sjedenje.
Jer kad stignete do odmorišta, zaboravit ćete svu onu mukotrpnost iz vremena koje je prošlo!!
Prijatelju moj.
Zaklinjem te Bogom da ne zaboraviš naš zavjet!
Započeli smo ga zajedno i, uz Božiju pomoć, završit ćemo ga zajedno.
A putevi koje prelaze iskreni, ma koliko duga bila njihova prostranstva, na kraju postanu lahki…
Tako mi Boga — postanu lahki.“
Halid Hamdi
Prijevod i obrada: akos.ba
