Izgleda da crkveni ljudi nisu zavirili ni u proročke knjige u kojima, na primer, Bog poručuje: Teško onome koji gradi grad krvlju i osniva grad nepravdom.
Nekoliko dana nakon rušenja bespravno podignutog objekta u dvorištu Fate Orlović, po društvenim mrežama se raširila lažna vest da je Fata preminula. Teško je utvrditi ko se prvi dosetio morbidne laži, na Istinomeru se navodi Instagram profil „Odbrana crkve“, a Vojvođanski istraživačko-analitički centar pronašao je vest na nacionalističkoj Fejsbuk grupi „Stop cenzuri“ koja se u prethodnom, necenzurisanom životu zvala „Stop naseljavanju migranata“. Potom se lažna vest raširila asocijalnim mrežama, uz prigodne komentare koji mahom spadaju u popularni žanr “verbalni ples na grobu”. Čim je utvrđeno da je Fata Orlović živa i zdrava, lažna vest je uklonjena sa dotičnih okupljališta poklonika opskurnog kulta koji, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, za sebe utvaraju da su pravoslavni hrišćani.
Objava grupe „Stop cenzuri“ bila je posebno zanimljiva, glasi ovako: „Umrla je Fata Orlović, tri dana nakon rušenja crkve. Nije Hrišćanski likovati i radovati se, budimo ljudi. Jevanđelje po Jovanu: Isus im opet reče, govoreći: Ja sam svjetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svjetlost života. Za nauk svima!“ Za početak, trebalo bi napomenuti da se u srpskom jeziku pridevi pišu malim slovom, dakle “hrišćanski”, a ne “Hrišćanski”. Takođe, u Vukovom prevodu “Novog zavjeta” stoji “Ja sam svjetlost svijetu”, a ne svetu, u pitanju je ijekavica. Ove napomene deluju kao uzgredice, ali treba podsećati na bizarnu činjenicu da su najljući nacionalisti, oni kojima su nacija i srpski jezik svetinje – obično polupismeni, te da ne uspevaju da nauče svoj voljeni jezik. Takođe su nesposobni da tačno prepišu tekst koji čitaju, što se iz ovog primera lepo vidi. O razumevanju pročitanog da i ne govorim, za njih je takav poduhvat podjednako ostvariv kao i let u kosmos.
Ubij bližnjeg svog
Lažna vest propraćena je gomilom komentara tipa “Ne može se protiv Boga”, “Stigla je kazna Božja!” (ne zna se koga, jer nedostaje objekat u rečenici), “Umrla Fata Orlović, tri dana nakon rušenja crkve. Nije hrišćanski radovati se tuđoj nesreći”. Prvobitna vest o rušenju pomenutog objekta izazvala je lavinu sličnih komentara na socijalno-patološkim mrežama: “Oprosti im bože, ne znaju šta rade”, “Plašite li se boga”, “Bog sve vidi”. Eh da, Bog sve vidi, sreća vaša da se Boga ne bojite, inače biste živeli u danonoćnim napadima panike, u strahu i drhtanju, bez počivka i odmora. Bog sve vidi, zato je i srušio građevinu koja se lažno predstavljala kao njegov hram.
Nego, otkud uopšte ta čudna zgrada u dvorištu Fate Orlović? U genocidu u Srebrenici Ratko Mladić i njegove ukoljice ubili su više od 20 članova Fatine porodice, uključujući i njenog muža Šaćira. Fatu i ostatak familije Vojska Republike Srpske proterala je iz njihovih kuća, sa njihovih imanja, sa imovine na kojoj su celog veka mirno živeli. Posle etničkih čišćenja i genocida, Republika Srpska donosi Zakon o korištenju napuštene imovine kojim je trebalo legalizovati imovinu otetu od pobijenih i proteranih Bošnjaka. Po tom zakonu koji predstavlja očigledno ruganje samoj ideji prava, imovina koja je pripadala Šaćiru i njegovom bratu (nekoliko stambenih i poljoprivrednih objekata, njiva i livada) – sada je pripala Crkvenoj opštini Drinjača.
Crkvena opština je mirno prihvatila poklon od vlasti, kao da je sasvim normalno i bogougodno krasti i otimati od onih koji su pobijeni i proterani. Tim činom dotični crkveni ljudi su se ispisali iz hrišćanstva, što je jasno svakom ko je makar zavirio u jevanđelja. Potom su odlučili da ukradenu imovinu iskoriste kao građevinsko zemljište, te da na etnički očišćenom imanju podignu nešto za šta veruju da je hram Božji, crkva Hristova. Teško je zamisliti radikalniju blasfemiju, ovoga se ni najekstremniji satanisti ne bi dosetili.
Izgleda da crkveni ljudi nisu zavirili ni u proročke knjige u kojima, na primer, Bog poručuje: “Teško onome koji gradi grad krvlju i osniva grad nepravdom”. Tako je SPC na imanju udovice Fate Orlović 1998. godine sagradila nešto što se kolokvijalno naziva bogomoljom, ali ta reč je takođe teško bogohulništvo. Jer je rečeno: “Teško onima koji postavljaju zakone nepravedne i koji pišu nepravdu, da odbiju od suda uboge, i da otimaju pravicu siromasima naroda mog, da bi im plen bile udovice i sirote grabež”.
Neka poteče pravda kao voda
Pobiješ i proteraš nevine ljude, bližnje svoje, pokradeš im sve što su stekli u životu, a potom na tom imanju sagradiš hram u kojem se služi hrišćanska liturgija, a vernici mole Bogu ljubavi. Istom onom Bogu koji je zapovedio “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”, a ne: “Ubij bližnjeg svog, oteraj ga iz doma njegovoga, a potom na imanju njegovome sagradi crkvu u kojoj ćeš mi se moliti”. Bespravno sagrađeni objekat u Fatinom dvorištu nije bio bogomolja, nego đavomolja, jer se oni koji su ga sagradili đavolu mole i jedino njemu služe. Rečeno je: “Jer ja Gospod ljubim pravdu i mrzim na grabež”.
Republika Srpska bila je obavezna da ukine zločinački Zakon o korištenju napuštene imovine, te da dozvoli povratak onima koje je proterala. Kad se Fata vratila, zatekla je u svom dvorištu bespravno sagrađeni objekat, ruglo Božje u kojem se sveštenstvo rugalo Bogu, i svakom ljudskom i božanskom zakonu. Fatina herojska borba da povrati ono što je njeno trajala je preko 20 godina i okončala se 5. juna ove godine, zahvaljujući Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Što reče Gospod kroz usta proroka Amosa: “Pravda nek’ poteče kao voda i pravica k’o bujica silna”. Bujica pravde odnela je đavomolju u nepovrat, gde joj je i mesto.
Poklonici opskurnog religijskog kulta koji uživaju u ubijanju, proterivanju, pljački i bezakonju svih vrsta teško su podneli trijumf božasnke i zemaljske pravde za koju se izborila Fata Orlović. Nezgodno se poklopilo i to što je tri dana nakon rušenja đavomolje njihov živi svetac Ratko Mladić, odgovoran za smrt sto hiljada ljudskih bića, definitivno osuđen na doživotnu robiju. Previše je to frustracija za nežno verničko srce koje se raduje izgradnji đavomolje i đavoljim delima masovnih ubica, pa nije ni čudo što su od nemoći počeli da izmišljaju svašta, u žaru virtuelne osvete.
Laža i otac laži
Najkarakterističniji primer te čudnovate vere pokazao je administrator Fejsbuk grupe „Stop cenzuri“ čije ime neću navoditi, ako se već dobrovoljno izbrisao iz Knjige života, ne bih da ga tamo na silu vraćam. Dakle, čovek je mirne duše slagao da je Fata umrla, svesno, sa predumišljajem je širio laži, prizivajući smrt starici, a potom je mrtav hladan citirao Hristove reči iz Jevanđelja po Jovanu, 12. stih iz osme glave, kako bi rečima Bogočoveka potkrepio svoju laž. Narodski rečeno, dečko baš nije “pod libelu”.
Da je nastavio sa čitanjem jevanđelja, stigao bi i do 44. stiha u kojem se Hrist direktno obraća njemu i celom tom opskurnom religijskom kultu koji brka naciju i Boga: “Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži”.
Metanisati ubicama, prizivati smrt ljudima, slavosloviti genocid i ratne zločine, klanjati se masovnim koljačima kakav je Ratko Mladić, morbidno lagati u ime Hrista – to se raznim imenima može nazvati, ali hrišćanstvom nikako i nikada, ni sad, ni u vekove vekova. To što se dotična gospoda deklarišu kao pravoslavni hrišćani nije čak ni providna varka, nego golo bogohuljenje.
Oni se klanjaju jedino boginji nacije, s tim što ta nacija nema ama baš nikakve veze sa srpskim narodom, sa stvarnim ljudima koji su po nacionalnosti Srbi, već se radi o lažnom idolu, izmišljotini u čije ime bi da prinose ljudske žrtve, da mrze i da žive u laži. Jasno je da je reč o otvorenom služenju đavolskim silama, pa bi se njihov krvavi kult mogao nazvati, na primer, nacional-satanističkim.
Za Boga ne znaju
Zaista, zaista vam kažem – nemoguće je pobrkati hrišćanskog Boga ljubavi sa demonom kom se klanjaju poklonici nacional-satanističkog kulta. Krajnje je vreme da ta masovna halucinacija ode Bogu na istinu. Jer ono što poručuje Bog preko svojih proroka prilično je nedvosmisleno: “Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenog, dajite pravicu sirotoj, branite udovicu”. Ili: “Činite sud i pravdu, i kome se otima izbavljajte ga iz ruku nasilnikovih, i ne činite krivo inostrancu ni siroti ni udovici, i ne činite im silu, i krv pravu ne prolivajte na ovom mestu”. Lažni hrišćani se neprestano pozivaju na Boga i na svetinje, a njihova dela su dijametralno suprotna Božjim zapovestima.
Bez obzira na taj vapijući nesklad, oni se i dalje predstavljaju kao Božji ljudi, a očigledno je da s Bogom nemaju nikakve veze: “Davaše pravicu siromahu i ubogome, i beše mu dobro; nije li to poznavati me?” Dakle, nacional-satanisti za Boga ne znaju, samo pričaju šuplje priče u koje ni sami ne veruju. Slabo čitaju hrišćanske svete spise, što nije ni čudo, pošto je sadržaj sakralnih tekstova u suštoj suprotnosti sa onim u šta oni veruju. S druge strane, njihov kult je mahom usmenog karaktera, sopstvenih svetih knjiga nemaju, a dela iz kojih su pokupili svoja uverenja teško je nazvati svetima. Ćosićevo “Vreme smrti”, Popovićeva “Knjiga o Milutinu”, Bećkovićeva poema “Ćeraćemo se još” ili knjiga “Kosovo, najskuplja srpska reč”, Lubardino “Vaznesenje”, revizionistička dela raznih nacionalističkih istoričara, te silni publicistički spisi koji šire korpus nacionalističkih ideja – nisu to pogodna štiva za zasnivanje parareligijskog kulta.
Nacional-satanistički simvol vere
Nacional-satanisti nemaju čak ni Simvol vere u kojem bi bile izložene osnovne dogme njihove vere. Nije ni njima lako, slučajnošću rođenja zatekli su se usred hrišćanstva, ni krivi ni dužni, usred uverenja i predstava koji su im potpuno tuđi. Nemaju snage da zvanično formiraju svoju versku zajednicu i odvoje se od crkve u čije dogmate ne veruju i čijeg Boga ne razumeju. Što je najgore, i mnoštvo sveštenih lica ima isti problem, a sve to zajedno stvara nepodnošljivu situaciju i tragične unutrašnje sukobe: zvanično veruješ u Boga praštanja, a žudiš za osvetom; ispovedaš religiju ljubavi, a mrziš sve oko sebe; naoko poštuješ hrišćanskog Boga, a kršiš sve njegove zapovesti. Čista muka duhu!
Za početak, mogli bi nacional-satanisti da sroče bar sopstveni Simvol vere, pa da imaju crno na belo u šta veruju, što bi ubuduće sprečilo mnoge nesporazume. Evo jednog predloga, ako se u njemu pronađu, mogu slobodno da ga koriste, ne tražim autorska prava.
Verujem u jednog Boga Oca Nacije, Svedržitelja, Tvorca srpskog neba i srpske zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Krvnika, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih ratova, tamu od tame, demona istinitog od demona istinitog, mrtvorođenog, a ne stvorenog, kroz koga je vaskoliko srpstvo postalo.
Koji se radi nas ljudi i radi naše propasti uspeo iz pakla i ovaplotio se od Duha Zločina i Akademije Djeve, i postao koljač.
I koji je raspinjao u naše ime u vreme Slobodana Miloševića;
mnogi stradahu i behu pogrebeni.
I koji je vaskrsao u demokratskoj Srbiji, po usudnom Pismu.
I koji se vazneo na pijedestal optuženičke klupe, i sedi sa desne strane sudiji.
I koji će opet doći da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Zločina, Gospoda, Smrtotvornog, koji od Oca ishodi, koji se zajedno sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, koji je govorio kroz proroke iz Udruženja književnika Srbije.
U jednu nacional-satanističku sektu.
Ispovedam jedno vatreno krštenje u nevinoj krvi, za oproštenje grehova.
Čekam vaskrsenje despota i kmetova i život srednjeg veka.
Amin.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
