“Ljudi moji, ja ne mogu da spavam!”
Kako smo otkrili Tomašicu? Priča Amor Mašović
“Jedan Srbin je prišao mojim istražiteljima u Sanskom Mostu i ponudio se da im pokaže jednu veliku grobnicu. Oni su rekli ‘Uredu, šta ti tražiš zauzvrat? Hočeš li da ti se nešto plati?’, pitali su. On je odbio bilo kakvu naknadu. Odveo ih je i pokazao im je lokaciju Tomašice.
U povratku mu nude da odu na ručak ili da odu na kahvu, ali i to odbija – neće ni da čuje. Tu su se rastali.
Mi ćemo nakon toga krenuti u istraživanje, oformiti tim i pronaći 670 žrtava.
Kada su ga istražitelji pitali šta ga je navelo da im otkrije lokaciju Tomašice? Nije im bilo jasno zašto ne traži da mu se plati, ne želi ni na kahvu ni na ručak – interesovao ih je njegov motiv.
A on im odgovara: “Ljudi moji, ja ne mogu da spavam!”.
Taj čovjek je bio u civilnoj zaštiti 1992 godine i zajedno sa svojim kolegom trebao je da hoda po Prijedoru i da skuplja mrtve Bošnjake, Hrvate, Albance i Rome – pred kućama, u kućama, u štalama, na njivama.
On i kolega nosili bi jedno ćebe u koju bi stavljali žrtve, jedan bi uhvatio za ruke a drugi za noge a onda na kamion – kad napune kamion odlaze na Tomašicu i tu učestvuju u iskupivanju tih tijela. Posao su radili isti dan ili dan nakon likvidacije, tako da su tijela bila čitava i kompaktna.
Zašto nije mogao da spava?
Jedne prilike je uhvatio jednu od žrtava za noge. Žrtva je ležala potrbuške na zemlji, a kolega je uhvatio za ruke i kad su ga prebacivali na to ćebe, okrenuli su ga na leđa – kako su žrtvu okrenuli na leđa žrtva ga je potpuno otvorenih očiju gledala pravo u lice.
I on kaže ‘od tad, kada god legnem i zatvorim oči, ja vidim njega (žrtvu) kako me gleda’.
Godinama nije mogao mirno da spava.”
FB:Domovina Bosna i Hercegovina
