Islamski kulturni centar Podgorica

Jer u većinskoj Srbiji nikada nije rečeno jasno, glasno i bez fige u džepu:opsada Sarajeva bila je ratni zločin, ubijanje civila je zločin, četništvo je fašizam, a oni koji su pucali na grad su – ratni zločinci.”

Prije neki dan su četnički huligani ili kako mediji tepaju “navijači” Zvezde istakli sramotne i skandalozne trasnparente i otvoreno dali podršku ratnim zločincima koji su ubijali građane Sarajeva. “Nad Sarajevom živa vatra seva, slava srpskim četnicima. Slavko Aleksić, Vasilije Vidović i Branislav Gavrilović Brne”, pisalo je na trasparentima.

I da se odmah razumijemo, ovo nije incident. Ne, ovo nije „ispad pojedinaca“. Ne, ovo nisu navijači koji su „pretjerali u svojom strastima“.

Ovo je obrazac. Ovo je patern. Ovo je ideološka matrica jednog bolesnog društva i sistema. Ovo je ono što se u Srbiji decenijama proizvodi, njeguje, nagrađuje i normalizira – a onda se, kad eksplodira pred kamerama, ta većinska Srbija pravi blesava.

I ne, ne staje tu. Nabrajaju se imena. Ne fudbalera. Ne sportskih legendi. Ne ljudi koji su nešto stvorili. Nego ratnih zločinaca, snajperista, koljača, komandanata smrti, ljudi čija su imena u Sarajevu sinonim za metak, glad, granatu, strah, sahranu djeteta u dvorištu.

I sad će, po starom dobrom receptu, krenuti relativizacija. Biće: „to je manjina“. Biće: „to nema veze sa Srbijom“. Biće: „to su huligani, država nema veze s tim“.

E, upravo tu leži laž. Ogromna, sistemska, višedecenijska laž.

Jer Delije nisu nikakva margina. Delije su produžena ruka države. Politički, ideološki i bezbjednosno. Delije nisu spontani urlikači – oni su disciplinovana masa, decenijama hranjena mitologijom o „srpskoj žrtvi“, „srpskom stradanju“, „srpskim herojima“, u kojoj su četnici oprani, zločinci prekršteni u junake, a Sarajevo svedeno na „legitimnu metu“.

Kad Delije pjevaju o vatri nad Sarajevom, oni ne izmišljaju. Oni ponavljaju ono što su slušali – u udžbenicima, na televizijama, u rijalitijima, u govorima političara, u emisijama javnog servisa, u izjavama akademika, episkopa, generala i predsjednika.

Jer u Srbiji nikada nije rečeno jasno, glasno i bez fige u džepu: – opsada Sarajeva bila je ratni zločin, – snajpersko ubijanje civila je zločin, – četništvo je fašizam, – a oni koji su pucali na grad – ratni zločinci.

Naprotiv. U Srbiji se godinama radi suprotno. Radi se rehabilitacija četništva. Radi se normalizacija zla. Radi se estetizacija nasilja. I stadion je samo završna, pokazna bina.

Slavko Aleksić. Ime koje Delije danas nose na transparentima. Ime koje u Sarajevu znači smrt.

Aleksić nije „kontroverzna ličnost“. Nije „istorijska figura“. Nije „čovjek o kome postoje različita mišljenja“. On je simbol terora nad Sarajevom, dio mašinerije koja je grad držala pod opsadom, koja je djecu učila da trče cik-cak, koja je majke učila da sahranjuju sinove u plastičnim sanducima.

I nikad nije procesuiran. Nikad. I sad mu se kliče.

Vasilije Vidović. Ime koje znači Lješevo. Dvadeset i dvoje ubijenih civila. Bez presude. Bez pravde. Bez kazne.

Branislav Gavrilović Brne. Zlostavljanje zarobljenika. Mučenje. Poniženje. Opet – bez pravosnažnog epiloga.

I sad se neko čudi što se tim imenima maše kao zastavama?

Pa šta je Srbija radila posljednjih trideset godina? Šta je radila s Haaškim tribunalom? Šta je radila s presudama? Šta je radila s istinom?

Ismijavala ih. Relativizirala. Negirala. Pretvarala u „antisrpsku zavjeru“. I kad tako postaviš temelje, ne možeš se čuditi što kuća iznutra smrdi na zločince.

Jer Delije nisu samo huligani. Oni su barometar društva. Oni govore naglas ono što se u kafanama, slavama i televizijskim studijima govori za nijansu tiše. Oni urlaju ono što „pristojna Srbija“ misli, ali se pravi da ne misli.

Zato je laž reći da ovo nema veze s državom. Ima. I te kako ima. Ima veze s time što predsjednik Srbije nikada nije otišao u Sarajevo da se pokloni žrtvama opsade. Ima veze s time što se u Beogradu i dalje govori o „građanskom ratu“, a ne o agresiji na jednu suverenu državu. Ima veze s time što se u Srbiji ne uči istina, nego mit i projektovana laž.

A Crvena zvezda? Nemojmo se ni tu praviti naivni. Zvezda nije samo klub. Zvezda je institucija režima. Zvezda je oduvijek bila mjesto gdje se nacionalizam pumpa bez kočnica, gdje se nasilje romantizira, gdje se ratni narativi pakuju u navijačke pjesme.

I ako ćemo biti do kraja iskreni – a hajde da jednom budemo – onda bi možda najpoštenije bilo da se stvari napokon nazovu pravim imenom. Da se skine maska sporta, tradicije i „navijačke strasti“. Da se prestane glumiti normalnost tamo gdje je odavno carstvo patologije.

Fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan bi, u tom smislu, bez ikakvog problema mogli biti preimenovani u Srebrnu Kokardu i FK Četnik. Ne kao provokacija, nego kao precizan opis realnosti. Kao usklađivanje imena s ikonografijom, porukama i ideološkim nasljeđem koje se s tribina godinama emituje bez ikakvih posljedica.

A „navijači“? Oni se sigurno ne bi bunili. Naprotiv. Dočekali bi to s oduševljenjem, bakljadom, ikonama, zastavama i – naravno – pjesmom o vatri nad nesrpskom gradovima. Jer već sada, bez ikakvog formalnog preimenovanja, stadioni funkcionišu kao otvoreni muzeji četništva, kao liturgijski prostori mržnje, kao bezbjedne zone za slavljenje zločina. Razlika bi bila samo u tome što bi se, prvi put, nominalno prestalo lagati.

I zato nije pitanje hoće li se neko ograditi. Ogradiće se. Biće neko saopštenje, neka kazna, neka formalna osuda.

Ali suština ostaje ista: dok god se u Srbiji ne kaže da su četnici zločinci, dok god se Sarajevo ne prizna kao grad-žrtva, dok god se istina ne prihvati bez ali, Delije će pjevati. I pjevaće još gore.

I da se razumijemo do kraja: ovo nije napad na Srbe. Ovo je poziv Srbima. Poziv da se pogledaju u ogledalo. Poziv da shvate da im ovakvi transparenti ne donose ponos, nego sramotu. Poziv da shvate da je veličanje zločina – samoponiženje.

Jer narod koji slavi zločince ne izgleda moćno. Izgleda zarobljeno i bijedno. Narod koji se raduje vatri nad gradovima – i sam na kraju izgori.

A Sarajevo? Sarajevo pamti. Sarajevo zna. Sarajevo je preživjelo.

I zato Delije mogu urlati. Ali istina je glasnija. I duže traje.